Zariven

u nekom trenutku
prestali smo da se bavimo vremenom
nije bilo bitno koliko dugo
pa sam ja ostao zariven
posto nije bilo nikakvih trenutaka
nije bilo ni onog u kojem bi ostala plava
u kojem bi modrice izrasle po tebi poput pecuraka
mesta da kazes da sam grub
u stvari sve je bilo tiho
to sto je bilo i trajalo
napolju su ljudi zamenili kratke rukave kosuljama
zatim kaputima zatim opet kosuljama pa kratkim rukavima
onda su svi otisli iz grada
onda si me zamolila za casu vode
otisao sam do kupatila
sve sto sam propustio odigralo se nekako izjedna
nisam mogao da se skoncentrisem i drzim casu uspravno
prvo svitanja onda doba
znojio sam se a na meni su cvetale bore
u sobu sam usao sed
ti si lezala mrtva
neko te je pokrio belom tkaninom dok ja nisam bio tu

Deca solitera

ovo je skoro pa pesma
vidim
sunce izadje na pogresnu stranu
pocnem
mi deca solitera
sacekamo da se rastoce prozori nasih visokih zgrada
puknu i sliju na dno
vodenjak nase betonske matere
radjamo se skokom
samoubistvom
radost u prosipanju utrobe
svuda po nevinom asfaltu
mi
nas niko ne mora udarati po ledjima
vristimo sami
vristimo od srece
vristimo i napukne nebo
onda prokrvare zvezde i sumrak izgleda smesno
natope se oblaci i teski kao stene padnu na zemlju
postanemo korov i nakaradno izrastemo kroz njih

Sofija

zovem se sofija
svoje telo
nemam
gospodin ispred mene jede spagete
oh prijatelji
tako i ja idem ulicama
a probadaju me semafori znakovi i pesacki prelazi
sve isto
gume autobusa u sosu od paradajza
pijace umeju biti tako sumorne
skoro kao da
oh prijatelji
vise ne znam sta

Stub

dakle
probudim se
sta sam ja
oh
ponovo
telefonski stub na kisi

u mojoj glavi
kroz moju glavu
razgovori
razgovori

na svojim rukama
odmaram ptice
da bi kasnije
jele moje telo

ne mogu da idem
noge mi vezuje brsljan

***

dakle
probudim se
sta sam ja
oh
ponovo
usamljena ptica

moj prijatelj
me izgleda ne razume

Cutim

cutim
jer ti nisi moja
i ja nisam tvoj
da ti govorim
stvari koje mislim

cutim
da ne bih izgledao cudno
dok tebi opisujem tebe
i dok ne shvatas zasto pricam
da ne bih rekao da me boli
a ti pitala sta
ili ti pitala zbog cega

Mikrofonija

u ravnici
kolona drvenih stolica
iz sivih oblaka
mikrofonija
kisa zaglavljuje kolonu u blatu i ne dozvoljava dalje
rastu planine
polako
niotkuda
u hiljadama hiljadama proleca proleca proleca proleca
u ravnici
kolona drvenih stolica
na jednom vrhu
zvucnik i telo
zvucnik susti nakon poziva jednom i jos jednom jos jednom
konopcima
nogu za nogu
sapletu
i sve pada
u ravnici
nabujale reke
pevaju decije pesmice
za kraj

Predeli

razmisljam
obesen o oblak
u koloru
dok oblak
nosen vetrom
ore kamenje mnome

krvarim ponosan kao sejac
moje meso
umesto komada zemlje

rastem sa toliko mesta
ponovo postojim

ja sam cvet
ja sam riba
ja sam drvo
ja sam pas

znas
mene ces sutra
zvati planetom

razmisljam
u vrtu koji sam ja
koliko jos vremena
da izadjem iz svega

predeli mene
u tvojoj glavi
potpuno bez smisla