Sofija

zovem se sofija
svoje telo
nemam
gospodin ispred mene jede spagete
oh prijatelji
tako i ja idem ulicama
a probadaju me semafori znakovi i pesacki prelazi
sve isto
gume autobusa u sosu od paradajza
pijace umeju biti tako sumorne
skoro kao da
oh prijatelji
vise ne znam sta

Stub

dakle
probudim se
sta sam ja
oh
ponovo
telefonski stub na kisi

u mojoj glavi
kroz moju glavu
razgovori
razgovori

na svojim rukama
odmaram ptice
da bi kasnije
jele moje telo

ne mogu da idem
noge mi vezuje brsljan

***

dakle
probudim se
sta sam ja
oh
ponovo
usamljena ptica

moj prijatelj
me izgleda ne razume

Cutim

cutim
jer ti nisi moja
i ja nisam tvoj
da ti govorim
stvari koje mislim

cutim
da ne bih izgledao cudno
dok tebi opisujem tebe
i dok ne shvatas zasto pricam
da ne bih rekao da me boli
a ti pitala sta
ili ti pitala zbog cega

Mikrofonija

u ravnici
kolona drvenih stolica
iz sivih oblaka
mikrofonija
kisa zaglavljuje kolonu u blatu i ne dozvoljava dalje
rastu planine
polako
niotkuda
u hiljadama hiljadama proleca proleca proleca proleca
u ravnici
kolona drvenih stolica
na jednom vrhu
zvucnik i telo
zvucnik susti nakon poziva jednom i jos jednom jos jednom
konopcima
nogu za nogu
sapletu
i sve pada
u ravnici
nabujale reke
pevaju decije pesmice
za kraj

Predeli

razmisljam
obesen o oblak
u koloru
dok oblak
nosen vetrom
ore kamenje mnome

krvarim ponosan kao sejac
moje meso
umesto komada zemlje

rastem sa toliko mesta
ponovo postojim

ja sam cvet
ja sam riba
ja sam drvo
ja sam pas

znas
mene ces sutra
zvati planetom

razmisljam
u vrtu koji sam ja
koliko jos vremena
da izadjem iz svega

predeli mene
u tvojoj glavi
potpuno bez smisla

Pesma koja voli

pomorandza na stolu
je sunce za moju sobu
sveze je i cisto

cudesni oblaci
se priblizili prozoru
da vide sta radim

ja kazem da udju
pricamo kojesta

oblak kine
u uglu sobe pada kisa
smejem se svemu
na zidu niotkuda
projekcija filma

jedem kokice sa dva puza
objasnjavam sta umem
sta sam bio
sta jesam
sta cu biti
sve znam

umem da volim
svi se smejemo
ruzicasti
veseli
slonce sa zelenim sesirom
sedi na grani i svira violinu
pevamo

* * *

u povorci mrava
ja na sest nogu
nosim mrvu hleba
zvizducem
o suncu
o travi
kazu radi
nasmesim se i nastavim dalje

* * *

prepiremo se kao sto se prepiru deca
ja ili kapljica do mene
ko ce da skoci prvi
pitam je l’ mozemo i ona i ja
kaze da moze
bucnemo i sad smo more

* * *

orkestar
pam pam
ljudi igraju igraju igraju igraju igraju
kako volim nezne ruke
sarene haljine
tata nas pokazuje sinu
sin se smeje
mlecni zubici
srecni na suncu

* * *

volim te volim te volim te volim te
ha
pa sta hoces sada
sljapkamo po baricama bosi
posle
stopala odmorimo u travi

* * *

ja u bojanci
jedna devojcica
misli ja sam zelen
jedan decak misli imam braon kapu
jedna mala luiza mi je nacrtala brkove
volim sto sam tako smesan

kazem da dodju
oni svi uskoce

u stvari

ja sam crtao sve ono po plocinicima
sve neki osmejak
prica sa prolaznicima

* * *

jedan
dva
tri

deca
mnogo mnogo dece
svi sa malim muzickim kutijama
u isto vreme

sjajno i veselo
tako sam srecan

nezno tiho
ton po ton

volim ovo sve

* * *

malo kasnim
nema veze
samo berem zvezdice i zvezde

toplo i divno
svuda po tvojoj kosi
svetluca
pucketa
mirise

* * *

u uglu moje sobe
mali oblak
oblak kine
malo pada kisa
pomorandza na stolu
sunce
od prozora do vrata
velika velika duga

kazem laku noc
nasmesen
utonem u san

Ljubitelji zelea

ne razumem
sta trazis u mojoj sobi
uglovi poste godinama
cinija u sredini je prazna

vidim
gladna si
stvarno nema nista
uglovi da godinama
cinija u sredini da

hocu da hocemo zajedno
srebrne kasike
prenosni cirkusi i sobe
ogledam se
cekam da neko dodje
spremi sve sto treba

Crvene olovke

volim
volim
miris drvenih olovaka
muziku starog metalnog rezaca
volim
kada pravim dugacke trake
svetlo drvo i razigrana crvena na kraju
svecano meko i toplo
srce olovke na prolecnjem suncu
mirise
mirise

Pismo

Kako si? Dobro. Ne izgledas tako. Mhm. Ja… znam toliko nacina. Nacina za sta? Nacina da odem. Ona… ne vidi dobro. Mislice da spavam i nece reci nista. Oko rucka, pomislice da je i dalje lose da me dira. Tako satima. Sledeceg dana, prici ce da vidi sta mi je. Reci: Danilo. Danilo? Danilo! Vec hladan, ja necu reci nista. Bicu prenet tek sutradan, nesto pre podneva.

Ja nisam smeo da pitam, da trazim jednostavne stvari; da me zagrli, da pricamo tiho, da se razvlacimo i da sve bude tu. Neznost. Samo malo. Evo, toliko. Vece. Dve veceri. Evo, sada sa svih strana, ja obraz, ja usna, ja nezna jagodica prsta; vece je i ispred je reka, hocu da pitam da li bi, evo samo sada, hladna da me voli.

Meko, volim kada miluje vrat. Danilo, ne stoj na stolici. Dobro. Jesi li sisao? Ne. Evo… sad cu. Silazi dole. Kada se vratila u kuhinju, stolica je stajala na mestu, prazna; truplo, kao sunka, smesno visilo nad njom.

* * *
Ishitreni potezi. A nije vreme. Izvadi moje igracke iz kutije. Pusti da budem sam.

Nikavac

vreme je ljubavi
a nikakav nikavac
ne ume

hoce

ne ume

-

nikakav nikavac
misli
to je isto

ne sme

i ne ume

a nije.

Prolece

mirise prolece i ja volim
dva slamnata bosonoga sesira
odmaraju u zelenom polju
na nebu cveta oblak
u sjajnom danu
ptice uce da lete
mirise prolece
ne postoji drugi nacin
da kazem da
ja volim
tonem
u san