Prolece

mirise prolece i ja volim
dva slamnata bosonoga sesira
odmaraju u zelenom polju
na nebu cveta oblak
u sjajnom danu
ptice uce da lete
mirise prolece
ne postoji drugi nacin
da kazem da
ja volim
tonem
u san

Tapsanje po ledjima

legnes
malo zadremas
probudis se
i znas gde si
ali ne znas koje je vreme

mama zove na veceru
kaze da operes ruke
dobro je
inace
plasila si se da ugase svetlo u hodniku
ali sad je sve ok
kazes
dobro
protegnes male buckaste bele ruke
ustanes
odes

u drugoj sobi
ceka te nista
prazno i sivo
kao i uvek
pitas gde su svi
zidovi pitaju gde su svi
curi ti krv iz nosa
kupatilo je daleko
korak
po korak
danima
uvlacis se kroz kljucaonicu
na podu je voda
iz ogledala
gleda neko stariji od tebe
gleda neko slican tebi
umijes se
kad sklonis dlan s lica
napolju je sunce
park je zelen i ziv

na sarenim vrteskama
uzivaju deca
pored je stanica
i crveni autobus
muzika
veselo je
i treba da podjes
ulazis
a opet nema nikog
pada kisa
i opet je sve sivo
vrata se otvaraju ispred groblja
zene narikace
jecaju tvoje ime
zemlju
bacaju na humku
pogledas nebo
nema neba
pogledas zemlju
nema zemlje

svuda je belo
potpuno belo
i znas
ti vise nisi ti
ne plasis se
sve je ok

Jutro i spavas...

jutro i spavas
izadjem
nebo pita je l’ opet isto
klimnem glavom
milion ociju sklopi se u trenu
zmuri i broji do deset

zviznem suncu
sunce zalaje iza brda
hitnem kost sve do horizonta

izmislim drvece
izmislim ljude
izmislim ptice
izmislim grad

sacekam malo
pa krenem ka tebi

***

kad se vratim
ti si budna
i cekas me
protrljas oci
zevnes maleckim ustima
pitas
da ti tumacim snove

Gusenje

javi ti se covek
a leptiri vriste oko tebe
u caurama
zive mrtvorodjena deca
trava je zelena
uznemirava
svet je crn
i stoji u mestu
topao vazduh
se lepi za zemlju
na cipeli
je poput zvakace gume
u plucima kao sluz

padas u nesvest
nose te
u belu prostoriju bez prozora i bez vrata
veliki covek
pomno prati svaki trzaj
u ruci
igla

zatvaras oci
i cini se kao da si sam hiljadu puta u sebi
onda citava istorija kosmosa
sazeta u jednom trenutku
po tvojoj lobanji
brazde
par momenata
i pucaju kosti
i utroba na vetru
osecas
ovo je potpuno prociscenje od svega

Tisina

strafta svetla
tri metra blize nebu i nepoznatom
moja senka sme daleko
specijalni tretman noci
zena sedi na klupi
hodam sam
u gnezdima
ptice sanjaju da lete

San

sanjam kako voz prolazi kroz mene. oblak dima u mojim plucima i grumenje uglja u zeludcu, sine koje drze moja ledja ukocenim i odmenjuju kicmu. sanjam kako sam planina i kako je kroz mene prokopan tunel, kako drhtim i kako se urusavam u sebe. sanjam kako ne smem da spavam, kako svako jutro budim sunce samo da bi me sprzilo izlazeci pored mene; kako ogromne ptice svijaju gnezda u mojoj kosi i mojim mozgom hrane svoje mlade.

sanjam. moje oci su jezera. nezne zene se dave u vrtlogu zenica, tonu i tupo udaraju o dno.

Ljudi Prasina Dzez

ljudi prasina i dzez
besposleni proroci u strajku
elektricitet u vazduhu
parole

radnici prenose ogromna ogledala
sa jedne strane ulice na drugu
(u ogledalima se ogleda sunce)

monstrumi spavaju ispod baldahina
u hotelskoj sobi mirise na novac

zuti saksofon
na trecem spratu
stidljivo
skripuce iza roletne

deca u majcinom narucju
zive bezbrizna i cista
sanjaju ljude prasinu i dzez
srecnije
u krug