javi ti se covek
a leptiri vriste oko tebe
u caurama
zive mrtvorodjena deca
trava je zelena
uznemirava
svet je crn
i stoji u mestu
topao vazduh
se lepi za zemlju
na cipeli
je poput zvakace gume
u plucima kao sluz
padas u nesvest
nose te
u belu prostoriju bez prozora i bez vrata
veliki covek
pomno prati svaki trzaj
u ruci
igla
zatvaras oci
i cini se kao da si sam hiljadu puta u sebi
onda citava istorija kosmosa
sazeta u jednom trenutku
po tvojoj lobanji
brazde
par momenata
i pucaju kosti
i utroba na vetru
osecas
ovo je potpuno prociscenje od svega
Нема коментара:
Постави коментар