Brijanje

brijanje mi daje vremena da razmisljam
umazan sapunom ne prepoznajem sebe
da ne razmisljam tako cisto
sve sa bradom sebi bih odsekao glavu
u ogledalu vreme stoji
pod mojom vilicom rastu polja maka

Prolece II

izgledala si sasvim u redu
ja sam rekao da cu izaci na trenutak
a zatim izasao u bastu

nije bilo nikakvog cveca
a ja sam hteo da uberem
pa sam se rastuzio zbog toga

na grani je bilo nekoliko ptica
ali je nekakvo deriste iz komsiluka
na kaldrmi poderalo kolena
i vriskom uplasilo te ptice
pa su samo otisle
a ja
koraknuvsi unazad
smrskao sam jednog puza
i konacno
pripala mi je muka od proleca

potrcao sam ka vratima
kada sam usao nije te bilo
samo je
nas zeleni tepih izrastao oko mene
dok sam te trazio po sobama
kuca se preobratila u teret na mojim ledjima
nasmejao sam se razumejuci sta se dogadja
i zatim
zgazen braon cipelama
slusao kako te neko doziva

Zariven

u nekom trenutku
prestali smo da se bavimo vremenom
nije bilo bitno koliko dugo
pa sam ja ostao zariven
posto nije bilo nikakvih trenutaka
nije bilo ni onog u kojem bi ostala plava
u kojem bi modrice izrasle po tebi poput pecuraka
mesta da kazes da sam grub
u stvari sve je bilo tiho
to sto je bilo i trajalo
napolju su ljudi zamenili kratke rukave kosuljama
zatim kaputima zatim opet kosuljama pa kratkim rukavima
onda su svi otisli iz grada
onda si me zamolila za casu vode
otisao sam do kupatila
sve sto sam propustio odigralo se nekako izjedna
nisam mogao da se skoncentrisem i drzim casu uspravno
prvo svitanja onda doba
znojio sam se a na meni su cvetale bore
u sobu sam usao sed
ti si lezala mrtva
neko te je pokrio belom tkaninom dok ja nisam bio tu

Deca solitera

ovo je skoro pa pesma
vidim
sunce izadje na pogresnu stranu
pocnem
mi deca solitera
sacekamo da se rastoce prozori nasih visokih zgrada
puknu i sliju na dno
vodenjak nase betonske matere
radjamo se skokom
samoubistvom
radost u prosipanju utrobe
svuda po nevinom asfaltu
mi
nas niko ne mora udarati po ledjima
vristimo sami
vristimo od srece
vristimo i napukne nebo
onda prokrvare zvezde i sumrak izgleda smesno
natope se oblaci i teski kao stene padnu na zemlju
postanemo korov i nakaradno izrastemo kroz njih

Sofija

zovem se sofija
svoje telo
nemam
gospodin ispred mene jede spagete
oh prijatelji
tako i ja idem ulicama
a probadaju me semafori znakovi i pesacki prelazi
sve isto
gume autobusa u sosu od paradajza
pijace umeju biti tako sumorne
skoro kao da
oh prijatelji
vise ne znam sta

Stub

dakle
probudim se
sta sam ja
oh
ponovo
telefonski stub na kisi

u mojoj glavi
kroz moju glavu
razgovori
razgovori

na svojim rukama
odmaram ptice
da bi kasnije
jele moje telo

ne mogu da idem
noge mi vezuje brsljan

***

dakle
probudim se
sta sam ja
oh
ponovo
usamljena ptica

moj prijatelj
me izgleda ne razume

Cutim

cutim
jer ti nisi moja
i ja nisam tvoj
da ti govorim
stvari koje mislim

cutim
da ne bih izgledao cudno
dok tebi opisujem tebe
i dok ne shvatas zasto pricam
da ne bih rekao da me boli
a ti pitala sta
ili ti pitala zbog cega