Kako si? Dobro. Ne izgledas tako. Mhm. Ja… znam toliko nacina. Nacina za sta? Nacina da odem. Ona… ne vidi dobro. Mislice da spavam i nece reci nista. Oko rucka, pomislice da je i dalje lose da me dira. Tako satima. Sledeceg dana, prici ce da vidi sta mi je. Reci: Danilo. Danilo? Danilo! Vec hladan, ja necu reci nista. Bicu prenet tek sutradan, nesto pre podneva.
Ja nisam smeo da pitam, da trazim jednostavne stvari; da me zagrli, da pricamo tiho, da se razvlacimo i da sve bude tu. Neznost. Samo malo. Evo, toliko. Vece. Dve veceri. Evo, sada sa svih strana, ja obraz, ja usna, ja nezna jagodica prsta; vece je i ispred je reka, hocu da pitam da li bi, evo samo sada, hladna da me voli.
Meko, volim kada miluje vrat. Danilo, ne stoj na stolici. Dobro. Jesi li sisao? Ne. Evo… sad cu. Silazi dole. Kada se vratila u kuhinju, stolica je stajala na mestu, prazna; truplo, kao sunka, smesno visilo nad njom.
* * *
Ishitreni potezi. A nije vreme. Izvadi moje igracke iz kutije. Pusti da budem sam.
